Mileva. Žena za koju niko nije platio. Pa su joj kosti na groblju preorali posle 25 godina, održavanje niko nije platio. Ćerka imućnog čoveka, žena genija, majka troje dece, baba danas živih unuka. Nikad Mileva.
Umrla gramzivo, na parama u madracu, a niko nije platio. Preorali je. U Cirihu. Borila se za života za život. Tražila svoju Ljubicu. Rodila je krišom, dala krišom, nikad je posle nije našla. Samo njenu, ničiju više.
Mileva, danas prisutna samo da bismo raspredali o tome koliko zapravo nije značajna.
***
U svetlu teorije relativiteta, imamo najneozbiljniji festival u zemlji. Ne temelji se na nekoj posebnoj selektorskoj politici, 30 godina je uspeo da ne počne da dodeljuje nagrade, već 30. godinu zaredom uspeva da ostane samo i jedino fešta koja slavi Pozorište, gde se sa jednakom radošću okupljaju i publika i pozorištanci, gde je energija suština. Energija - kao neobjašnjivi pojam koji definiše stvar. U svetlu teorije relativiteta, najozbiljniji, suštinski važan.
Ako je energija jednaka masi pomnoženoj sa ubrzanjem svetlosti na kvadrat u vakuumu, onda je ovaj naš Maraton svetlost koja ubrzava na kvadrat, ima moć da nas smešta u vakuum, i tako zajedno stvaramo energiju.
E=mc²
Živeo nam Maraton! U slavu svih Mileva i Ljubica!
Bojana Kovačević, direktor