Predstava „Čarobnjak“ Fedora Šilija u režiji Borisa Liješevića govori o životu Tomasa Mana. Radnja komada obuhvata period od 1891. godine, kada je Tomas Man bio đak i imao petnaest godina, do 1949. godine, kada je njegov sin Klaus izvršio samoubistvo. Naizgled biografska, ova drama, osim činjenica, zasnovanih na motivima Manovog književnog dela i istorijskim podacima o njegovom životu, u sebi meša biografske činjenice i fiktivne događaje, kao i likove. Ova predstava nije koncipirana kao biografija Tomasa Mana već kao pozorišna igra. U njoj je gledalac, od samog početka, aktivni učesnik.

Valjda je prvi korak u stvaranju ovog komada bilo čitanje Tonio Kregera. Mislim da nikad nisam pročitao nešto što me je toliko pogodilo, što mi je toliko značilo, kao kad sam pročitao tu, valjda bismo je nazvali, novelu. I onda, neka prva ideja koju sam imao za dramu glasila je otprilike ovako: šta ako je postojao neki stvarni Hans Hanzen i neka stvarna Ingeborg Holm? I šta bi se desilo sa ljudima poput Hansa i Ingeborg da su živeli u vreme nacizma? Pa, budući da ljudi govore o Tonio Kregeru kao u osnovi autobiografskom delu, hajde da zamislimo da jeste postojao neki HansHanzen i neka Ingeborg Holm, i da dovedem do kraja unutar komada onu misao iz Tonio Kregera: “Kada bih se oženio sa tobom, Ingeborg, i imao sina kao što si ti, Hanse Hanzene.” I otud u ovom komadu značajnu ulogu igraju tri fiktivna lika, Hans Gerlingen, Marija Albreht i Hans Gerlingen mlađi.
Što me dovodi do jedine stvari koju želim da istaknem, a to je da je ovde reč o komadu gde se mešaju biografske činjenice, fiktivni događaji i književno delo Tomasa Mana. Inače nisam od onih pisaca koji ultimativno zahtevaju da se njihovo delo mora tumačiti na ovaj ili onaj način, daleko od toga, zato ni neću mnogo da davim pričama o tome šta sam hteo da postignem ovim komadom (o tome ću pisati na kraju, ali sasvim malo, časna reč). Jedino što mislim da je važno u pristupu ovoj predstavi jeste da ona nije koncipirana kao biografija Tomasa Mana, i da ovu pozorišnu igru prihvatite kao upravo to, igru, a ne stvarnost. Drugih zahteva nemam, niti ću ih tražiti.

Sada bih samo da napomenem dva skretanja od biografskih činjenica koje sam napravio u komadu. Prvo, Tomasov odnos sa Hajnrihom je bitno pojednostavljen. Možda sam i pomalo nepravedan prema Hajnrihu ( što će reći jesam nepravedan prema Hajnrihu ) u pogledu toga koliko je on bio cenjen pisac u mladosti. Istina je da njegova dela jesu štampana, i da nije odmah otpisan kao “stariji brat Tomasa Mana”, ali mislim da on nije napisao delo koje je postalo toliko značajno kao što je Tomas Man uspeo sa Budenbrokovima, Čarobnim bregom, Doktor Faustusom itd. itd. Možda jesam požurio u određivanju Hajnrihove književne sudbine što se tiče vremenskog okvira komada, ali iskreno, mislim da nisam pogrešio u opisivanju te književne sudbine. Druga bitna stvar koju moram da spomenem je upoznavanje sa Katjom, koje je u stvarnosti drugačije od onog predstavljenog u ovom komadu. Svako koga zanima kako je taj susret izgledao, možete pročitati o tome u Katjinoj knjizi Moji nenapisani memoari. I na kraju, da kažem šta sam hteo da postignem ovim komadom, i pokušaću da budem kratak, kao što sam obećao: Ovaj komad jeste delom o životu Tomasa Mana. Ali je i omaž njegovom delu, a ujedno i priča o značaju umetnosti, o odnosu umetnika i sredine, komad u kojem se meša granica između stvarnosti, sna, sećanja, mašte, dokumentarnog i fiktivnog. Ovo jeste neka vrsta eksperimenta, ali se nadam da će gledaoci ove predstave njoj pristupiti u duhu u kom sam ga napisao, a to je komad koji slavi delo Tomasa Mana, najvećeg pisca 20. veka.

Fedor Šili

Paradoks jednostavnosti je u tome što se do nje dolazi najteže. Jednostavnost kao cilj koji se postiže. Jednostavnost kao sredstvo, kao prostor u kojem sve postaje moguće. Jednostavnost kao početak i kraj. Kao kreativnost. Kao oblik. Oslobođenje od suvišnog i svođenje na ono najnužnije što je potrebno da bi se ispričala priča. Time se otvara prostor za asocijacije, imaginaciju i neočekivane nivoe značenja.
U takvu predstavu nužno ulazi gledalac, ne samo kao aktivni učesnik bez koga pozorišni čin nije moguć, već kao sustvaralac koji zapravo u svojoj glavi gradi svijet o kome se govori sa pozornice.
Već neko vrijeme nalazim inspiraciju u višeznačnosti koja nastaje kada jedan glumac bez ikakve fizičke transformacije uzima na sebe i druge uloge. Ova predstava ne imitira stvarnost i stvarne događaje, već na neki drugi način priča priču, pozivajući se na gledaočevu spremnost da ne dobije sve „na tanjiru“ već da zamišlja, shvata, dešifruje i time zapravo aktivno učestvuje u nastajanju predstave. Upravo taj gledalac je najveća snaga i moć pozorišta i molim ga da nam pomogne da izgradimo i ovu predstavu.

Boris Liješević

Ulaženje u život velikog pisca pozorišnim tekstom koji je a priori ograničen brojem reči i rediteljskim vremenom (i po još kojim izražajnim sredstvom), uvek je bilo tegobno i nezivesno pred pitanjem: kako se usuditi? Još ako je reč o jednom od najboljih, najvažnijih i delom najproduktivnijih pisaca prve polovine 20. veka, kakav je Tomas Man, hrabrost i igra na žici Fedora Šilija tim je bila rizičnija.
No, Šili je očigledno (iskustvom i intuicijom) znao da se iz ovakvog problema izlazi podrazumevajućim znanjem i ljubavlju, ali i pomoću formule dizanja hrabrosti na kvadrat, koja proizvodi kreativnu drskost. Tako smo dobili tekst koji pokriva književnu i životnu putanju Tomasa Mana od njegovih školskih dana pa do potpune zrelosti. Sve važne tačke njegovog života pokrivene su jezgrovito urađenim slikama: odlično odabranim detaljima, šturim dijalozima, „štednjom“ radnje (kojom tekst priziva duplirane, a istovremene scene , već sjajno oprobane rediteljskom veštinom Borisa Liješevića u Elijahovoj stolici). Iako naizgled to deluje nemoguće, Tomasa Mana vidimo u svim fazama života: dečačka i mladićka ljubav, Budenbrokovi 1900. i njegov odnos sa izdavačem Semjuelom Fišerom, zavist brata-pisca Hajnriha (negativna krigika Smrti u Veneciji iz pera rođenog brata!), Nobelova nagrada 1929. i gordost genija, Hitlerovo doba i egzil u Ameriku, povratak. No, ispod ove „radne“ površine zbiva se prava privatna, celoživotna drama čoveka koji je (pre)duboko svestan svoje veličine, na kraju svog puta neminovno stigao do pitanja smisla sopstvenog ponašanja. Uslovna preljuba sa lošim učinkom, nacistička ruka sina njegove neostvarene ljubavi, surovost prema sopstvenoj deci i korisnost supruge, tragedija deteta, polna nesigurnost, razoreno prijateljstvo, alkoholizam, sve su to dramske teme ovoga teksta koje iz drugog plana prelaze u prvi.
Krunska dilema koju Man sebi postavlja pred snovidim sudijom, sopstvenim književnim Olimpom oličenim u liku nebeskog sabesednika - pred imaginarnim i svevidećim sagovornikom - Geteom lično, jeste da li bi mu bilo bolje da je u proteklom životu „živeo, voleo i Boga hvalio u blaženoj običnosti?“ Ovakvim retorskim pitanjem i Man i Šili možda hoće da kažu da je sve podložno preispitivanju, ne i kajanju, i to baš sve, pa čak i tako nesumnjivi život kakav je imao Tomas Man.
Drama Čarobnjak i samim naslovom ide dalje od asocijacije na autorstvo Čarobnog brega: to je ta meta-strana Tomasa Mana koja dozvoljava, čak preporučuje, da ga razumemo literarnije i dramatičnije od pojma Genija - kao Čarobnjaka, dakle.

Vladislav Bajac

NAGRADE

Na 18. Glumačkim svečanostima „Milivoje Živanović“ u Požarevcu statueta Milivoje Živanović za najbolje glumačko ostvarenje dodeljena je Saši Torlakoviću za ulogu Tomasa Mana.

Na 63. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine nagrada za najbolju glavnu mušku ulogu dodeljena je Saši Torlaković za ulogu Tomasa Mana.

Na 58. Sterijinom pozorju predstava je osvojila sledeće nagrade:
Sterijina nagrada za tekst savremene drame dodeljena je Fedoru Šiliju.
Sterijina nagrada za režiju dodeljena je Borisu Liješeviću.
Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje dodeljena je Saši Torlakoviću.
Nagrada iz Fonda „Dara Čalenić“ za najboljeg mladog glumca dodeljena je Marku Markoviću.

Na VIII Festivalu Mediteranskog teatra Purgatorije Tivat 2013, glumačka nagrada za bravuru, za ulogu Tomasa Mana, dodeljena je Saši Torlakoviću.

Na 30. Susretima kazališta/pozorišta BiH u Brčkom Grand prix Susreta za najbolju mušku ulogu dodeljena je Saši Torlakoviću, za ulogu Tomasa Mana.

Nagrada „Miloš Žutić“ koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Srbije za najbolje glumačko ostvarenje u protekloj sezoni (2012/2013.) pripala je Saši Torlakoviću.

Naša najznačajnija nagrada za režiju „Bojan Stupica“ koju bijenalno dodeljuje Savez dramskih umetnika Srbije pripala je Borisu Liješeviću.

Na XVII Teatar Festu „Petar Kočić“ 2014, u Banjaluci, osvojene su sledeće nagrade:
Nagrada za predstavu u celini
Priznanje za najbolju režiju pripala je Borisu Liješeviću
Nagrada za mušku ulogu pripala je Saši Torlakoviću