Reč reditelja

Transplantacija koštane srži kao jedan od vrhunskih dometa savremene medicine i krađe beba kao oblik modernog varvarizma glavni su nosioci sukoba drame „Izuzeti”.
Bilo da gledamo kao dokument ili kao metaforu, nestale bebe su sasvim sigurno jedna od najradikalnijih tema naše stvarnosti. Ona nas tera da se pitamo kako je moguće da čovek uopšte posumnja da je tako nešto moguće? Roditelji beba koje su iznenadno i pod nerazjašnjenim okolnostima nestale sa lica zemlje, traže odgovore već decenijama. Oni koji su se upustili u birokratsku potragu za odgovorima na pitanja, nisu došli do njih. Naprotiv - još su zakinutiji, sluđeniji, udaljeniji od istine. Ova predstava nema karakter dokazivanja sudske istine o slučajevima nestalih beba, već ulazi u pore društveno-mentalitetskih odlika zajednice u kojoj je tako nešto moguće.
Daleko od svoje prvobitne namene - da državni aparati obezbeđuju sistematizovan i organizovan život, izuzeti smo od preciznih definicija društvene stvarnosti - imamo utisak da neki sistem postoji, ali on opslužuje isključivo samog sebe i u mraku tobožnjih procedura briše granice stvarnosti i fikcije. Ako krađe beba postoje, onda postoje zato što ih je moguće izvesti birokratski, a ne fizički ili moralno. Više i ne dovodimo u pitanje da li su ljudi spremni za takav poduhvat. Uverili smo se da je čovek spreman i na gore. Ako birokratija postoji da bi simulirala stvarnost, a ne i da bi je beležila onakvom kakva ona zaista jeste, postavlja se pitanje da li je ono što nazivamo savremenim društvom, u ovom obliku u kojem je dosada naizgled postojalo, uopšte više moguće održavati i na kojim aparatima? Bolničkim, birokratskim?

Potrebno je da vratimo najpre veru u ljudski moral i empatiju, pa da, razumevajući iznova humanističke vrednosti, počnemo polako da gradimo stvarnost kroz institucije ovog paradoksalno-detinjastog i istovremeno kriminalizovanog društva. Ovo je jedna od priča o nastavku devedesetih godina prošlog veka, o pukotinama u ljudskom moralu i psihi koje dovode do višedecenijskih posledica i prenose se sa kolena na koleno. Ako su organizovanost, solidarnost, empatija, nepristrasnost, samorefleksija, nijansiranje, saradljivost i razum provereno i dokazano uspešne odlike ljudskog delovanja - zašto u ovom društvu radimo uglavnom sve suprotno tome - pribegavamo pohlepi, zadrtosti, pristrasnosti, samosažaljenju, detinjastoj egocentričnosti, nezajažljivosti?

Zašto je skladno ljudsko društvo tako nedostižan ideal? Ako se budemo pitali o ovim temama u prostoru pozorišta, ona će u svakom od nas postati ličnija i pokušaćemo da se povodom njih, makar malo gledamo u oči sa svojom publikom, sa svojim sugrađanima. Potom ćemo pokrenuta pitanja zajedno izneti iz sale, nazad, u društveni prostor. Da li smo mi ljudi koje istina o našim najtananijim egzistencijalnim pitanjima zanima ili ne zanima? Da li društvo postoji da bi davalo odgovore na pitanja ili se potpuno odronilo od svojih ljudi? Šta mi uopšte više očekujemo od društva?

Mia Knežević

Kritike

U potrazi za istinom i pravdom

Potraga za istinom i pravdom se nastavlja u predstavi „Izuzeti“ Đorđa Petrovića, u režiji Mie Knežević i izvođenju Narodnog pozorišta Sombor. Nestanak beba iz porodilišta je do ove predstave bila tema mnogih novinskih napisa u kojima su nesrećni roditelji govorili o naporima da ponovo povežu pokidane niti svojih života, a ovde se razotkriva kako se sprovodi ovaj zločin koji ostaje bez primerene kazne. Uigrani scenario je sledeći: potrebno je pronaći neku porodilju, doktor ili njegov saradnik (npr. stažista) iznese bebu iz porodilišta gde je preuzme osoba X i uz obilnu novčanu naknadu preda da dođe do tela bebe koja je proglašena za mrtvorođenu ili preminulu zbog kompli-kacija kao po pravilu nailazi na izbegavanje, prolongiranje i zaveru ćutanja u
porodilištu. Ako je baš neophodno, onda se nađe korumpirani ili zainteresovani pojedinac iz policije koji učine da je svaka dalja potraga ne samo neumesna, nepotrebna već i nemoguća.
U odnosu na Petrovićev tekst gde roditelji govore svoje ispovesti pred Anketnim
odborom povodom nestalih beba, u predstavi publika dobija tu ulogu. Mala scena Narodno pozorište Sombor - Studio 99 je idealna za ovakvu predstavu jer se prostor igre produžava i u gledalište. Takođe, po rediteljskoj zamisli glumci koji igraju neke od likova roditelja i aktera krađe beba sede u gledalištu.
U prvom delu predstave narativni pasaži likova imaju funkciju monologa, koji us-poravaju liniju priče ne izazivajući empatiju sa likom koji ih izgovara. Takav utisak je pojačan prelaskom iz narativnih delova u igranje scena koje se izvode sa distancom u stilu glume predstavljanja. Međutim, u drugom delu predstave linija priče se uspostavlja, igra sa distancom se nastavlja ali predstava ostvaruje kumulativni emotivni efekat kod publike. Teško je izdvojiti nekog posebno iz glumačkog ansambla koji je ostvario zahtevan glumačko-rediteljski eksperiment. Ivana V. Jovanović igra Danku, beskrupoloznu ženu spremnu na sve jer želi da sačuva tajnu o tome kako je uz pomoć osobe Y - svog oca policajca Njegovana (David Tasić Daf) dobila tuđe dete; Ana Rudakijević igra doktorku Nevenu sa kojom se život surovo poigrao jer je ostala bez bebe dok je bila maloletna, a njenom drugom detetu je potrebna transplantacija koštane srži jer boluje od leukemije; Nemanja Bakić
igra naivnog doktora Igora koji želi da spreči krađu beba ali kao po pravilu biva izigran, izmanipulisan, pa čak i prebijen jer kvari dobro uigran posao; Miloš Lazić igra Mitra kao homo dupleksa: na jednoj strani je osoba X - šarmantan nitkov i nasilnik koji je važan deo lanca krađe beba,
a na drugoj strani je porodični čovek koji hoće da doprinese boljitku bližnjih; Ninoslav Đorđević igra doktora Gorana koji je operisan od griže savesti i za koga je novac glavni životni imperativ.
Predstava „Izuzeti“ je mali prilog dugogodišnjoj potrazi za istinom i pravdom
i poziv na buđenje pojedinaca i društva u celini jer traži odgovornost za učinjeno, ali i neučinjeno. Dok se to ne dogodi, gledajte predstavu „Izuzeti“ u Somboru, na beogradskoj premijeri ili na nekom od festivalskih izvođenja.

Milan Mađarev

Razbijanje zavere ćutanja

www.politika.rs/sr/clanak/649563/razbijanje-zavere-cutanja